Mirjana Miočinović
| Mirjana Miočinović | |
| Rođenje | 23. 12. 1935. Beograd |
|---|---|
| Smrt | 25. 4. 2025. (dob: 89) Beograd |
Mirjana Miočinović (Beograd, 23. decembar 1935 - Beograd, 25. april 2025)[1] bila je srpska teatrološkinja, prevoditeljka i univerzitetska profesorka. Predavala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavljivala je tekstove na Peščaniku i na drugim platformama u periodici.
Otac joj se zvao Đura, a majka Ljubica, rođena Stoković.[2] Bila je prva supruga Danila Kiša sa kojim je provela u braku skoro dve decenije.
Osnovnu školu (1942—1946), Prvu žensku gimnaziju i Filozofski fakultet (1954-1960) završila je u Beogradu. Diplomirala je na smeru za Opštu književnost sa teorijom književnosti 1960. godine.[3]
Studirala je na Sorboni (1958—1963) i stekla diplomu Savremene francuske književnosti. Magistrirala 1963, a doktorirala 1975. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom: Pozorišne teorije Antonena Artoa.[2]
Radila je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao asistentkinja od 1964. do 1972. godine, potom na Akademiji za pozorišnu umetnost od 1972. do 1980. kao docentkinja, a do 1991. kao vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Predavala je Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame.
U znak protesta protiv rata i državne politike, ne mireći se sa napadom na Dubrovnik, daje ostavku na mesto redovne profesorke Univerziteta umetnosti u Beogradu i odlazi u prevremenu penziju. Tim povodom u pismu dekanu Fakulteta dramskih umetnosti 9. oktobra 1991.[4]
Jedina je žena među osnivačima Beogradskog kruga, angažovane grupe intelektualaca koja je održavala tribine subotom na kojima se razgovaralo o uzrocima rata u Jugoslaviji, kritički analizirala uloga srpske strane, suprotstavljajući se ratnoj politici i preispitujući ulogu intelektualaca u vremenu rata.[5]
U tekstu objavljenom u dnevnom listu Naša Borba, 18. jula 1995, sedam dana posle pada Srebrenice, komentarisala je emisijue televiziji Studio B o Srebrenici emitovane 15. jula 1995. U tekstu je istakla da se radi o moralnom padu srpskog naroda dimenzija antropološke katastrofe.[6]
Nakon odlaska u penziju, „godinama se bavila gotovo isključivo književnom ostavštinom Danila Kiša i priređivanjem njegovih sabranih dela, koja su od tada doživela tri izdanja, uz tri izdanja izabranih dela”.[7] Sa kolegama sa Katedre za Opštu književnost beogradskog Filološkog fakulteta, čiji je Danilo Kiš bio prvi diplomirani student, ustanovila je godišnju nagradu za najbolji seminarski rad, koja nosi ime Danila Kiša. Poslednjih godina, ta nagrada se dodeljuje i za najbolji magistarski rad.[7]
Nastavljajući svoju misiju angažovane intelektualke, u otvorenom pismu gradonačelniku Subotice, Bogdanu Labanu iz Srpske napredne stranke, u junu 2019. godine, zahtevala je da se "bespogovorno povuče odluka" kojom se Danilu Kišu posthumno dodeljuje titula počasnog građanina Subotice, poručujući da su Skupština Subotice i gradonačelnik Laban ”nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i životom.”[8]
Priredila je Sabrana dela Danila Kiša (Beograd, Prosveta 2004—2007).[9]
Prevela je sa francuskog i ruskog jezika dela Lotreamona, Antonen Artoa, Žerara Ženeta, An Ibersfeld[9], Florans Dipon - Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta i Žan Pjer Sarazaka - Poetika moderne drame: Od Henrika Ibzena do Bernara-Mari Koltesa[7]
Časopisi i publikacije u kojima je pisala ili za koje je prevodila članke: Vidici (1960), Susreti (1960-1961), Delo (1962—1964, 1966—1967), Književnost (1965), Scena (1967-1968, 1978—1979), Zbornik o Miroslavu Krleži (Beograd 1967), Književna istorija (1969, 1971, 1973, 1979), Zbornik Miloš Crnjanski (Beograd 1972), Prolog (1975), Filološki pregled (1975), Rukoveti (1976), Politika (1976), Radio Sarajevo - 3. program (1977), Književna kritika (1978), Istorija francuske književnosti (Sarajevo-Beograd, 1980), nedeljnik Vreme (1996, 2014), Peščanik (od 2000), Danas (od 2019).
Članica je redakcije časopisa Književna kritika od 1968.
Jedan je od osnivača i član redakcije časopisa Književna istorija.[1]
Napisala je predgovore knjigama: Lotreamon: Sabrana dela (Beograd 1964), Antonen Arto: Pozorište i njegov dvojnik (Beograd 1968), Rađanje moderne književnosti – Drama (1975), Žan Divinjo: Sociologija pozorišta (Beograd 1978); Moderna teorija drame (1980) i komentare uz Lotreamonova Sabrana dela (1964).
Bila je članica Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 1964. godine.
- Eseji o drami (1975)
- Rađanje moderne književnosti - Drama (1975)
- Surovo pozorište (1976)
- Moderna teorija drame (1981)
- Pozorište i giljotina (1990)[3]
- Nemoć očiglednog (1997)[9]
- Sterijina nagrada za teatrologiju (1991)
- Sterijina nagrada za naročite zasluge (2005)[10]
- Lovorov venac - nagrada za životno delo koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine (2011)
- ↑ 1,0 1,1 Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 510.
- ↑ 2,0 2,1 Boškov, Živojin, ur. (1997). Leksikon pisaca Jugoslavije. Tom 4, M - NJ. Novi Sad: Matica srpska. str. 493.
- ↑ 3,0 3,1 Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997.
- ↑ Colic, Nina (2019-07-13). „Mirjana Miočinović: Hrabra i dosledna - Ljudi - Dnevni list Danas” (sr-RS). Pristupljeno 2022-10-25.
- ↑ Čolović, Ivan. „Rađanje Beogradskog kruga”.
- ↑ Miočinović, Mirjana. „Primeri "čojstva i junaštva"”.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 Lupiga (2016-12-02). „Mirjana Miočinović – intervju” (en-US). Peščanik. Pristupljeno 2022-10-26.
- ↑ „Supruga Danila Kiša zabranila vlastima da zloupotrebe njegovo ime”.
- ↑ 9,0 9,1 9,2 Miočinović, Mirjana (2008). Pozorište i giljotina : rasprave o drami (2. dop. izd izd.). Beograd: Fabrika knjiga. ISBN 978-86-7718-072-0. OCLC 320775595.
- ↑ Kolarić, Aleksandra. „60 GODINA STERIJINOG POZORJA – (dokumentarna građa)”. Sterijino pozorje.
- Ostojić, Danko. Tajna dramskih umetnosti, eseji o pozorištu i filmu: Teatrološka sinteza Mirjane Miočinović, Novi Sad, Prometej, 2019.